Историјат

Први корак у развоју сеизмологије у Србији учињен је после рушилачког земљотреса 7. априла 1893. године са епицентром код Свилајнца. Геолошки завод Велике школе у Београду је тада на иницијативу академика Јована Жујовића, управника, и професора Светолика Радовановића започео прикупљање података о земљотресима. Ова прва организација сеизмолошке службе функционисала је само неколико година. Филозофски факултет Универзитета у Београду је 1906. године донео одлуку о изградњи објекта Сеизмолошког завода на Ташмајдану чиме је започето систематско проучавање земљотреса на територији Србије. После многих промена статуса, током стогодишњег рада, које су неповољно утицале на његов рад, Завод је коначно 1995. године Законом о републичком сеизмолошком заводу постао посебна организација која обавља послове од интереса за Републику.
Први сеизмографи инсталирани су 1909. године а у јуну 1910. године на инструментима је регистрован први земљотрес.У току Првог светског рата сав инвентар Завода је уништен, а инструменти поломљени и покварени. После оправке инструмената, Завод је поново почео да ради 1921. године. Механички инструменти типа Вихерт, које је Завод добио 1929. године на име ратне репарације, постали су основа инструменталног регистровања земљотреса све до 1980. године. Набавка преносних сеизмографа, после Копаоничког земљотреса, је била први корак у модернизацији сеизмолошке службе.
У периоду 1991-2005. година у Заводу је остварено техничко унапређење постојећих аналогних сеизмолошких станица у системе за дигиталну аутоматску аквизицију сеизмичких сигнала. Број сеизмолошких станица се повећао на 10 и са 5 је остварен телефонски пренос података у централну станицу у Београду.
После земљотреса код Мионице на Дивчибарама је изграђен објекат друге сталне сеизмолошке станице у Србије из Фонда за обнову Колубарског региона. Станица је опремљена сеизмолошком опремом високог квалитета, уз повољне услове ниског амбијенталног шума, па су регистрације са станице Дивчибаре најчешће коришћени подаци са Балкана у оквиру виртуалне европске сеизмолошке мреже.
У 2005. години остварен је значајан напредак у раду реализацијом пројекта донације Словачке владе преко Фонда Београд-Братислава. У оквиру пројекта извршена је модернизација сеизмолошких станица Београд, Свилајнац, Дивчибаре, Сјеница, Гружа, Ђердап, Ниш, Барје и Бајина Башта чији се подаци континуално прикупљају. У Београду је инсталиран централни аквизициони систем и на њему је успостављено аутоматско прикупљање података и лоцирање земљотреса. Сеизмограми и аутоматски лоцирани земљотреси публикују се на интернету.
Даљи развој сеизмолошке мреже Србије је усмерен ка повећању броја станица са непрекидним преносом података у реалном времену у централну станицу у Београду и набавци савремених широкопојасних сензора.